Blog

Neke žene su rođene da se pamte

Neke žene su rođene da se pamte. Malo ih je i ničim se ne ističu.
Ne zapamti se boja njihovih očiju niti obim struka. Ne znaš jesu li plavuše, crnke ili brinete. Ni ten im ne zapamtiš najbolje. Ophrvan sećanjem, prizivaš boje i oblike, ne bi li je opisao nepoznatom ortaku za ispijanje poponoćnih žestina, za šankom nekog bircuza.


Al, ništa!
Nije do žestine, rođače, nije ni do rupa u sećanju.
Neke žene pamte se po momentu kad su svojom pojavom zaklonile čitav tvoj pređašnji vidik. Po morima u očima i žaoci u zenicama.

Sretneš li joj pogled, u krv ti ubrizga vrelu želju i kilometri traženja postaju koraci. Pamte se po načinu na koji pokreću kukove dok ležerno hodaju.

I posle mnogo godina od susreta, zatvoriš oči da oteraš umor, a iza kapaka se zavijori njena kosa, baš u momentu kada je sklanja sa čela, na blic primećen osmeh dok uzima dete u naručje ili čokoladna boja glasa kojom filuje emocije. 


 Nikada nisam bila dete



Često joj ne znaš ime, nisi pitao niti zapamtio, ali nju, zarobljenu u momenat kad ti je vezala čežnju u čvor, nju pamtiš. Ne znaš da li bi mogao da se zaljubiš u nju, da li bi ti već nakon prve noći ogromnih očekivanja postala obična i mrska jer je razbila tvoje iluzije, ali se uporno i ,kao, slučajno vraćaš na mesto gde si je sreo. Nada se prelije u razočaranje i tugu.

Nema je. Osim u tvojoj neostvarenoj želji.



Postoji i ona kojoj znaš ime. Za ceo život, nikada više od jedne.

Ta, koju si možda imao, možda ne, ali ti izmiče i klizi poput svile, umiljato ali neumitno.

Nju ne pamtiš po zajedničkim uspomenama, po postavljenim baštenskim stolovima ili savršeno ispečenoj carskoj piti, pamtiš je po kolenu preko koga prevlači tanku čarapu, pokretom zaljubljenog vajara.

Ne pamtiš je po zadovoljstvima niti zadovoljavanjima, pamtiš je po putanji kojom se kap znoja sa obraza slije u dekolte. Po šakama na krilu i mirisu kože kad umorna utekne vrelom danu. Pobegneš od nje dok ti je još opijat a ne placebo.
Neke žene nisu rođene da budu srećne, ali su rođene da se pamte.



Ni po čemu što se da opisati. Ali se pamte.

Uvek iznova traže, logičnom nelogičnošću izbegavaju.
One ti nikada nisu život, samo čežnja. 


I ona čudesna priča kroz koju izliješ dušu nepoznatom ortaku za ispijanje poponoćnih žestina, za šankom nekog bircuza.