Blog

Nikada nisam bila dete

Nikada nisam bila dete.
Ni sa pet, ni sa osam, ni sa jedanaest godina. Niti sam bila, niti mi je to nedostajalo.


Nikada svoje neispravne postupke nisam pravdala mladošću ili neiskustvom jer je sasvim logično da uvek postupaš u skladu sa uzrastom, što znači da nema opravdanja već gledišta koje treba menjati.

Rodiš se valjda s tim da ti je oduvek jasno: u životu postoje izuzetno ozbiljne oblasti koje traže posvećenje, razmišljanje, procenjivanje, delovanje u skladu sa maksimumom dogradnje i ulaganja sebe, oblasti sa kojima nema zezanja jer ako pogrešiš, težak je put ka drugoj šansi.


Smrtno sam ozbiljna kada donosim odluke, kada volim i kada radim. Bez obzira na to, dešavalo se da kardinalno grešim. Što samo znači da nisam bila dorasla situacijama. Do mene je, ne do okolnosti, mame, tate, profesora, drugarice, kumine tetke. Niko mi osim mene nije kriv ni za šta.
Ali bar znam da sam bila i da jesam ozbiljna.

Davala i dajem sve od sebe.

E, sad, što moj maksimum nije ajnštajnovski, nego umerenokontinentalan, na meni je da prihvatim kao neminovnost.



S druge strane, to što nikad nisam bila dete nikada me nije sprečavalo ni da se igram.
Stalno se igram mislima, rečima, šerpama, pinklama, štrasom, kičerajem, maštom.
Nije to nikakvo dete u meni, to je odrasla osoba koja ume da se igra.
Ako nisi nezreo ne znači da si drkoš.
Al ta deca u drugima najčešće su me popišala.
Nisu to deca, nego nezreli odrasli.