Blog

“Srećno razvedeni”

 

Često čujem da je žena „srećno razvedena“.

Ne postoje srećni razvodi, kako god okreneš. Ne ulazim u to zašto se ljudi razvode, niti bih ikad ikome savetovala da ostane u braku koji mu suštinski ne odgovara. Ni žena ni muškarac nisu dužni da žrtvuju ne samo sopstvenu sreću već i sreću supružnika zato što iznalaze razloge da ostanu u priči koja se završila.

O tome se retko razmišlja jer se njeno veličanstvo sopstvenost stavlja na tron, a ona druga strana je vazda kriva za raspad institucije.

Kao razvedena žena, odmah da vam kažem: razvod je poraz.


Težak, mučan, tužan poraz. Dani pre i posle razvoda su čistilište za života, gde čovek prvo krivi tog drugog, a onda sebe, pa oboje, pa sudbinu, pa Breda Pita i Dženifer Aniston.  Sve su to patetični pokušaji da se oslobodimo balasta sopstvene krivice. Šta god da je razlog, nismo uspeli, nismo dobro procenili, nismo bili dovoljno dobri, sasvim su normalne reakcije. Sledi pad samopouzdanja, ma čime da ga maskiramo.


ANKSIOZNOST, I KAKO SAM JE POBEDILA


Iako svesni da se dalje nije moglo, pod uslovom da smo istrošili sve sopstvene resurse da odnos održimo, ako već ne možemo da ga restartujemo, raspadamo se iznutra, menjamo se. Postajemo privremeno ili trajno razočarani, opori, prepuni samosažaljenja. Tražimo put koji se ne vidi. Nit napred, nit nazad. 

Razgovarala sam sa mnogima: ostavljenima, prevarenima, ugašenima, tučenima...U suštini svega stoji samo jedan razlog: nedostatak emocija i razumevanja.

Niko pri čistoj svesti ne ulazi u brak da bi se jednom razveo, i zato su mi sumanute priče o razilaženjima zbog sitnica, svađa, mešanja mama, tata, tetki, komšija...A šta onda radi to dvoje što su se zavetovali jedno drugom? Dozvoljava da se saplete na prvu prepreku? Sumnjam. Uvek je tu problem jedino i samo između žene i muža. Neki ga prevaziđu, neki ne mogu. Ubija ih, a sve što ubija mora da se eliminiše. Esencijalna borba za opstanak.

Da je neko srećniji sam, jeste. Poznajem mnogo ljudi koji su procvetali nakon izlaska iz nesrećnog braka. Oslobođeni okova, počnu da se bave onim što vole, idu napred zbog svoje dece, nađu razlog da žive, da se raduju, da se nadaju.

Poznajem i one koji se posle razvoda zaglave i provedu život u prošlosti, uporno se dojeći krivicom onog drugog koji im je „oteo“ zajedništvo.

Legitimno je i jedno i drugo, različiti karakteri, pa različite i reakcije.

Al samo me manite s pričom „srećno razveden“, „srećno sam“, „srećno večito umoran i za budućnost uplašen“. Dobro, ovo treće se retko priznaje, ali postoji.

Kada se razvod dogodi u zrelim godinama, kad pred nama nije život, već decenije, nikako ne može da bude lako. Sam si, oslonjen na sebe, ljude koji te žale ili ohrabrauju tapšanjem po leđima od kojeg ti otpada rame. Učiš da budeš i muško i žensko, a nemilosrdno ogledalo kaže da su porazi ostavili traga.

Boriš se sa strahom, sa svetom, za novog sebe, a na leđima nosiš balast poraza.

Da, ostaje ti nada da ipak nećeš ostariti sam. Otvaraju se mogućnosti koje dotad nisi imao. Da, dođeš i do trenutka kada skuvaš sebi ča ili kafu, pogledaš u par godina iza sebe, godina ratovanja protiv zamki života, i  pomisliš: „Bravo, dobro sam! Sve je dobro!“

Dođe to.

U međuvremenu, umreš i rodiš se bar deset puta.

Jasno mi je zašto ljudi ostaju u osrednjim brakovima, praveći kompromise, tešeći se da nema nasilja, tegleći svoje prazno srce i hladne prepone kroz sitne dnevne radosti, zadovoljavajući se time da su roditelji, braća, sestre, deca, pa i supružnici, što ih uvaljuje u neudobnu zonu komfora.

Da nastaviš sam, bez dobrih leđa, bez finansijske sigurnosti, suočen sa novim danom, istim kao jučerašnjim, ali uz nadu da će se desiti čudo koje se ne dešava, potrebno je mnogo hrabrosti.

Ili nemanje izbora.

Nikada nikome ne bih savetovala da ostane u braku u kojem nije srećan, jer naše nesreće su zarazne po našu decu, roditelje, bliske ljude.

Ali da će iko postati srećan čim se razvede, neće.  Ne treba da preboli samo bivši brak već i bivšeg sebe, a to je put kozjom stazom do vrha Kilimandžara.

Pa ko stigne a ne spotakne se, može da kaže: „ Ja sam srećan čovek/žena. “

Nikako „srećno razveden/razvedena.“ 

Takava sintagma je laž koja iznova ozleđuje tek zalečenu ranu.