Crna i Barska – priče odbačenih (“Cepanje duše”)

Crna i Barska - priče odbačenih ("Cepanje duše")

 

 

...Da sam imala suze, tada bih se rasplakala. Onako kako je teško plakala Milena celim svojim magličastim telom koje se treslo na meni.
Njene oči ostale su suve, nepomične. Ovlaš su joj zadrhtale usne, pre nego što je o njih obesila jedan od onih osmeha-samoubica.

Nije rekla ništa, dok je iz malenog novčanika izvlačila crvenu novčanicu. Na izlazu, bacila je Mariji bokal tuge u lice:
- Nismo više mlade, Marija. Ista bolest jednom se preboli, drugi put
te razori. Dolazio je...
Ništa više nije rekla. Ne znam o kome su pričale, niti da li je Milena oprostila. Žene u salonu dva dana su razmatrale scenario o toj poseti.
Dolazio je... I? Šta se dogodilo? Milena nije rekla. Možda opraštanje kod ljudi ide teško, bolno. Isto kao neopraštanje.
- Ja znam ko je taj muškarac! – kliknula je Barska – Tačno znam! Evo, tu – pokazala je na sredinu svog olinjalog sedala – tu je ostalo mnogo

njegovih uspomena pomešanih s vinjakom. Hoćete da čujete?

Čantranje. Bunjenje. Traženje. Radoznalost.


- Zove se Branko i živi u predgrađu. U Noćni lokal počeo je da dolazi odavno, kad sam bila još nova i dovoljno udobna za samotnjake. To su vam oni koji se guraju da sednu sami za šank, oslonjeni na laktove i svoje olovne misli. Uvek piju žestoka pića, kratka, jaka, da brže otupe.

Samotnjaci su vrsta koju dobro poznajem, od težine njihovih lomova izlizala sam se pre vremena. Često se raspričaju kad im krv
oteža od alkohola. Rasplaču se ili samo uzdišu, sve teži, sve bolesniji.
Branko je počeo da dolazi nakon što se oženio. U pijanstvima je pominjao Milenu, a sutradan, trezan, svraćao, kao, nekim poslom, da iz očiju konobara zaključi hoće li njegova tajna napustiti prostor za nesrećne pijance. Tajna da je lud za ženom koju je ostavio. 
Zašto je touradio, pitaćete vi.


- Nećemo, al‘ kad si počela, pričaj – zevnule su registarske tablice, vidno umorene patetikom koja sledi.


Prva lekcija o ljubavi


 

 


- Ne znam. Mislim da se uplašio samo jedne mogućnosti – da će poželeti da se promeni zbog nje, a to bi ga ubilo. Jedne noći, posle dosta vinjaka, ispričao je drugu po čaši, nekom Simonu, skitnici, priču koju je samo on razumeo. I, pomalo, ja.


- Čudne su žene, moj prijatelju. Sretnu te i primete. Oda te reč ili pokret, način na koji slušaš ili govoriš, vreme koje posvećuješ ili uzimaš, smelost življenja, svađanja, radovanja.

U njenim očima postaneš drugačiji od svih drugih. Pomisliš, takav kakav si, nekome si dobar.
Opustiš se. Počneš da uživaš u sebi i srećan si. Tom srećom, kao plaštom, sakriješ od vrebajućih seni sve što je u tvojoj blizini. A onda klica propasti počinje da pušta bledunjav izdanak razočaranja.
- Dobar si ti, al‘ samo kad bi kod sebe promenio... – sedneš, porazmisliš, kažeš sebi: Možda je u pravu. Menjaš.


- Ne valja ti to i to... – staneš, rastužiš se, opet porazmisliš, stegneš
srce. Menjaš.

- Volim te, ali... – ukočiš se, zalediš korak i pokret, pola sreće ode niz
obraze sa samo nekoliko sitnih suza. Boriš se. Menjaš.


- To što radiš je potpuno bezveze, škodiš sebi... Ućutiš. Na dlanu držiš okrnjke samopouzdanja. Pola od pola sreće ode niz potok očaja. Na klackalici si, pašćeš. Stegneš zube. Menjaš.


- To što radiš je nepodnošljivo, škodi meni... Gledaš, ruši se svet. Padaju kule, prašina zablude ubada te u zenice. Nema suza. Nema osećanja. Ničeg nema. Nema ni tebe. Stegneš pesnice. Vratiš na fabrička podešavanja sve što si menjao. Odeš, sam a svoj.


Tako me je oterala. Ako je htela da menja, šta je ono beše primetila, zbog čega me je zavolela? Taj Frankenštajn koga je izazvala, je li to savršena slika njene zaostale frustracije? Emotivnom ucenom zgazila je moju jedinstvenost. Pokušala je da voli sebe u meni, a nije uspela.
Ubio sam Frankenštajna i otišao. Sam ali svoj.


"CEPANJE DUŠE" -  roman o odbačenima i ponovo pronađenima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *