Anksioznost, i kako sam je pobedila

Čudi me, ujedno i raduje, da sam zaboravila tačan datum. Znam da je bilo hladno, otprilike početak marta.  Upravo sam bila napunila dvadeset pet godina, i život nije imao granica.

Posao koji volim, veza u kojoj sam srećna. Dobri prijatelji, izlasci, mama, tata, sestra...

Bila sam u letu, voditelj i urednik na radiju u čijem sam kreiranju učestvovala, televizija čiji sam program uređivala, nekoliko autorskih emisija. Period kada se budiš s radošću i jedva čekaš da počne dan.

I onda, usred kontakt- programa (javljaju se slušaoci, sve ide uživo, ja čvrsto držim konce u rukama), osetim da se nešto dešava. Kao, ne odećam se dobro, al ništa me ne boli, nemam naznake prehlade ili bilo čega sličnog.

Nisam hipohondar, gastritis sam lečila cigaretama, par puta grip „preležala“ na nogama. Pored jakih migrena, nisam pila lekove protiv bolova, čekala sam da prođe uporno radeći nešto drugo, ignorisala sam bol.

Ali tada...

Čudesna teskoba, kratak dah. Osećaj neodređene mučnine. Zamolila sam kolegu da me zameni i izašla na vazduh. Misila sam da mi treba par minuta predaha. I ne znam koji me je tačno đavo naterao da spustim ruku na grudi. Srce je tuklo, ujednačeno ali brzo, kao posle trke na 100 metara. Kolege su se uplašile, pozvali smo hitnu pomoć. Tahikardija. Ništa strašno. Koktel nečega, verovatno za smirenje, od čega sam zaspala za par sekundi.

Tu počinje agonija.


Neki čudan impuls terao me je da svakodnevno merim puls. Kako tahikardija, a ništa strašno?  Činilo mi se da je vazda ubrzan, iako nije bio. Sledeće, počela su probadanja u grudima. Još uvek sam se odupirala, ali sve slabije, opasnoj tvrdnji moje rođene psihe: „Srce ti nije u redu, umrećeš!“

Obišla sam sve moguće lekare. Pregledi, ulzrazvuk čak i holter. Ništa. Sve je u redu.  Da proverimo štitnu žlezdu? Hajde! Ništa, sve je u redu. Kako u redu, a meni nije dobro?

-„Šta vam je?“

-„Imam tahikardije.“

-„Koliko često?“

-„Tri ili četiri puta za dva meseca.“

Izrazi lica lekara govorili su : „Dete, je l ti nas zezaš ovde?“

Al mene niko nije mogao da ubedi da mi nije ništa.

Da proverimo želudac. Možda je kila? Rentgen, gutanje sonde. Ništa. Blagi gastritis i to je to.

U junu već nisam smela da izađem iz kuće. Na posao jedva, uz ogroman strah, napade panike, znojenje dlanova. Vaga je pokazivala: sedam kilograma manje od i onako nezavidne mase.

„Srce mi nije u redu, umreću od infarkta.“ – bila je moja stalna misao. Vrzino kolo. Krenem nekud, pa se vratim, ne prešavši ni sto metara. Ne mogu da dišem, gotova sam!  Ne smem ni da zamislim kako je bilo mojim roditeljima.

Očajna, sa silnim „sve je u redu“ rezultatima u rukama, našla sam se u ordinaciji doktorke opšte prakse.

-„ Jelena, ovo je psihosomatski poremećaj. Anksioznost.“

Kako: psihosomatski? Pa ja nemam nikakav problem, naprotiv! Nije moguće! Otkud meni anksioznost?! Ne dolazi u obzir. Nisam htela da poverujem, iako sam došla do faze kada sam svake večeri molila Boga samo da se ujutru probudim. Šta god bih čula da se nekome desilo, desiće se i meni! Ko god da od čega boluje, bolujem i ja! Usamljena, otuđena od svih, povlačila sam se u užasan svet samodestrukcije, bez mogućnosti da sama sebi pomognem.


U julu me posetila drugarica, skoro pa silom. Znala je šta mi se dešava i insistirala da dođe.

-„ Doživela sam to i sama. Molim te da porazgovaraš sa mojim bratom.“

Njen brat bio je neuropsihijatar. Ni govora! Pa nisam luda, ne pada mi na pamet! Ali N., je bila uporna.

Brat i ja našli smo se u kafiću jednog nedeljnog jutra, oko 9h.  Posle nekoliko minuta razgovora, bilo mi je jasno da sam sa pravom osobom. Umesto ja njemu, on je meni govorio kako se osećam i ubedio me da mu verujem. Ne sećam se detalja, ali se saćam da sam plakala kao kiša.

-„ U pravu si, nije ti dobro, ali nećeš umreti. Sama si sebe dovela do tog stanja, ja ću ti pomoći da sama sebe izvedeš odatle.

Sreli smo se još tri puta, na javnim mestima, kao dva prijatelja, nikako kao lekar i pacijent. Sada me je sramota sopstvene guposti, ali ordinacija nije dolazila u obzir. Doktor M. je to dobro razumeo, i nije insistirao.


Epilog: shvatila sam očigledno - radim 12 sati dnevno posao koji je loše plaćen, ne želeći da priznam da sam ga prerasla. U vezi sam koja suštinski ne valja ič, a ja se grčevito borim da opstane.  Radim stvari koje se očekuju od „odličnog đaka“,  zanemarujući sopstvene potrebe, zaboravivši ko sam, neznajući kuda idem.

Zapravo, znajući, ali čitava moja podsvest je vrištala: ne tamo! Kad nisam poslušala, organizam me je upozorio.

Anksioznost. Bačena dvadeset peta godina života.

Moja je sreća što sam jaka ličnost, i pored svega. Raskinula sam sa tadašnjim dečkom, i , verovali ili ne, za nekoliko dana polovina simptoma je nestalo. Samo od sebe! Nema znojenja dlanova, nema straha od običnog izlaska iz kuće.  Dva meseca kasnije promenila sam posao. Ostavila sam osmogodišnju građevinu čiji sam temelj bila. Tek tako, bez osvrtanja.

Iste nedelje kada sam primljena na sledeći posao, primetila sam da ne držim palac i kažiprst na vratnoj arteriji. Nemam napade panike, zaboravljam i da imam srce, a pogotovo da li radi normalno ili ubrzano.

Odjednom, kao da sam se probudila iz užasnog košmara, opet sam bila ista ja, hrabra, uporna,  vredna.


Pitala sam se dugo: da li je moguće da se moja rođena psiha tako okrenula protiv mene? Kako nisam sama, bez pomoći stručnog lica, shvatila šta ne valja u mom životu? Kako je moguće da  danas osećam teskobu, strah, bolove, a već sledeće nedelje ništa? N-I-Š-T-A!


Otad  do ovog momenta, razgovaram samo sa najdubljom suštinom sebe, ne dozvoljavam da samu sebe slažem ni po cenu zaštite zone komfora, borim se dok ima smisla, odlazim kad shvatim da više nema svrhe. Osim dece, niko i ništa nije vredno mog života, a kad  utripuješ da si bolestan, bolestan si, iako nisi. Možda i bolesniji jer ne znaš šta da lečiš.

Zašto ovo govorim? Primećujem anksioznost kod dosta ljudi. Prepoznam simptome, doživela sam.  Vidim i da često čovek leči posledicu, a ne uzrok.

Iz ličnog iskustva: nemojte dozvoliti sebi da od govana pravite pitu. Ponekad je samo površina lepa, a unutrašnjost potpuno trula, gangrenozna.  Znam da je teško priznati, ponekad i ne znamo da imamo problem. Anksioznost je upozorenje da  nešto radimo opasno pogrešno, ma koliko mislili da je to naš pravi put, ma koliko odbacivali bilo kakvu promenu, tražeći krivca u svemu ostalom osim u našim izborima i odlukama. 

Nikome nećete biti od koristi, ljudi će početi da se povlače, da beže od vas, proglasiće vas slabim, nesposobnim, a vi sve to niste.

Samo  ste ubedili sebe da ste srećni.

A niste.


Nakon ove epizode, ja sam rodila dvoje dece, prvih par godina njihovih života nisam radila, bila sam im potpuno posvećena. Kad su poodrasli, završila sam drugi fakultet, radim posao u struci, pokušavam da nađem bolji, objavila sam dva romana, pripremam zbirku priča, razvela sam se posle četrnaest godina braka i opet krenula iz početka. Cilj mi je dobrobit moje dece, ali i lično samoostvarenje. Samo takva mogu da budem dobra  majka, dobra žena i čovek na mestu. Ja to znam, naučila sam na teži način.

Nije lako, čak, užasno je teško, no, to je već druga tema.

Ali  u jedno sam sigurna: organizam nas uvek upozori, ako smo dovoljno tvrdoglavi da ne budemo iskreni prema sebi. Jedina žrtva koju ima smisla podneti  je biti surovo iskren prema sebi. Žrtvovanje zbog bilo koga ili čega drugog je oblanda, slatko opravdanje koje hrani sujetu ali razara zdravlje psihe, tela i odnosa  sa drugim ljudima.