Prva lekcija o ljubavi – “Cepanje duše”

 

Crna se promeškoljila između dva kamena. Nekoliko vlažnih noći u Ćaćinoj Rupi otvrdli su joj ogorčenost i razvezali jezik. Znala je sve o klingradskim ženama, od tek propupelih do sveže ocvalih. Naslušala se sudbina, jadikovki, hvalospeva, tajni.
Na čudan način bila je Marijina kopija, stabilna, neopozivo iskrena, ovlaš sebična. Agresivno-empatična.

“ Jednom je u salon došla neka Milena. Prvi put, nakon mnogo godina. Tanka i setna žena, a lepa do suza. Marija ju je dugo grlila, plakala, zagledala sa onim poluosmehom tetke koja dugo nije videla svoje mezimče. Milena je ćutala, kao što ćute krivci-žrtve. Htela je da isfenira lanenu kosu. Ili da vidi drugaricu iz mladosti. Ko bi ga znao? Milena se u grad vratila pre dva meseca, sa svima se pozdravila, ni sa kim družila. Teško joj je bilo da sastavi konce koje je presekla, još teže da se izvuče iz kaveza sećanja. Čovek se s godinama ne menja, samo stari. Sve što se ikad upalilo u njemu, nikada do kraja ne zgasne. Tinja, pecka, greje nemire, podgreva bol. U Mileni je tinjao nedosanjan san.

Nisam ni osetila kada ju je Marija posadila u mene, kao pero ili maglu. Nosila je haljinu do kolena i bledoroze sjaj za usne. Opuštala se nervozno, znam da glupo zvuči. Pričala je o godinama u Parizu, poslu koji joj nije doneo satisfakciju ali jeste solidnu ušteđevinu. Ne, ne zna šta će ovde raditi. Možda će otvoriti cvećaru.

To bi bilo lepo. Ili knjižaru, to bi bilo još lepše. Naravno, Marija će pomoći.

Da, sama je. Nije se udala. O, postojao je čovek u njenom životu, Parižanin, kulturan i brižan, ali…Uvek to “ali”.

Marija je isključila fen za kosu. Gledale su se u ogledalu, kao pred okršaj. Milena je napregla bočne mišiće, sa šaka joj je prokapao znoj. Čak su joj se i listovi u prefinjenim čarapama tvrdo oslonili na mene. Ne pada se iz sedećeg položaja, ali…”Uvek to “ali”.

Tad je Marija progovorila:
“Oprosti mu, Milena. Prestajao je da se javlja kad je postajao zavisnik od tvog glasa. Viđali smo ga kako na trafici kupuje cigarete i stripove, rašcupanog, odsutnog. Viđali smo ga na terasi, kako hrani golubove i zapisuje brzim, nezgrapnim rukopisom neke stihove u musav notes. Bilo je večeri kad smo ga viđali blistavog, prenaglašeno veselog, dok pleše sa gradskim lepoticama i odvodi ih u mrak. A onda danima, ni traga od njega. Kažnjavao je sebe zbog želje za životom. Milena, oprosti mu!

Znam da si brojala suze dok je on brojao svatove, bas nakon one poslednje svađe, kad si mu rekla da ne možeš na kraj sa tolikom arogancijom, indolencijom, egom.

U pravu si, tesko je trpeti ljubav koja se graniči sa strahom i destrukcijom. Viđali smo ga radosnog, ćutljivog. Naizgled mirnog, pa mrtvog pijanog. Tebe nismo, ti si od muke otisla u Pariz, da se ne srećete po centru ti, on i njegova žena. Znaš, viđali smo ga s vremena na vreme, kad je glumio da je srećan, a mi glumili publiku.

I onda, kad si se prvi put vratila, a on se zauvek iselio iz stana i od majčine mansarde napravio sebi kavez. Zaboravi da je jednom, pre osvita, lupao na tvoja vrata i vikao da je opet slobodan i da te voli. Zaboravi da si grcala u mraku i samu sebe držala za ruke da ne poklekneš, da ne otključaš, pa sutradan pobegla nazad, u Pariz, jer nisi mogla da zaboraviš izdaju.

Oprosti mu, Milena.

Prošle su godine, on više nije bezimeni avanturista, idealan za zajedničko slušanje džeza i duga ćutanja uz duboke, spletene poglede. Više nije stena: šljunak je, pun šarenog egzoticnog kamenja iskustva. Biće ti zanimljivo da istražuješ tu kamaru besmisleno naslaganih godina. Oprosti mu. On se samo branio od ljubavi, od nemoguće tebe, jedine tebe.

Sama si, Milena, samoća ti preliva iz zenica, uzalud glumiš smirenost, mi smo pronicljiva publika. Obuzdaj ga, ukroti ga, samo tebi to uspeva a da se ne trudiš. Viđamo vas kako se u prolazu pogledate, razmenite kratka, tanana poveravanja pa bežite, oboje stežući zube i srca.

Oprosti mu, Milena, zaljubljeni muškarci nesigurniji su i od najslabijih žena. Prošlo je dvadeset godina a on te voli, više nego što te je voleo onih dana kad ste bežali od ljubavi.

Oprosti mu! Curi život, kasno je za ponos.

Stegni pesnice i oprosti mu,

Milena...”