Ništa, osim reči

 

Kad hodam, ne ostavljam tragove. Ništa osim zvuka. 

Samo prolazim. Samo sam prolazna. Nesumnljiva logika posledica.


U nepoznatom trenutku dečjeg igranja, plakanja ili radovanja, počela sam da živim tuđ život.
Nije da se žalim, lep je on, taj život, živa apstrakcija.
Biti dobar, bolji, ne mora najbolji. Al uvek bolji. Kao kad se podižeš na prste da dohvatiš knjigu sa najviše police; ponekad jedva, uz napor, ponekad lako, uz blag odskok.

Takvi su moji ciljevi od vremena.

Koliko sam visoka + dužina podignute desne ruke = toliko se protežem.

Uvek uza zid, sa oprezom na čelu kolone sklanjanja.



A znam, vidim, osećam da iza ovog zida pulsira moj svet.

Tamo, uporedo sa mnom, ide moj pravi život. Govori mi al ne razumem uvek.

Ipak nas deli zid. Uči me al me ne ispituje. Ne ocenjuje.
Zato zaboravim da postoji. Uvek na kratko. Uvek kad ne treba.


Sve vrednosti ili kičeraji od kojih su niti za ovu tapiseriju, svako napred i svako nazad, svako „Bravo!“ i svako „Ua!“ prođu kroz opsenu reakcije i naslone se na istu hladnoću, isti zid.
Nisam ravnodušna na ljude i događaje, niti sam kukavica više nego što je uobičajeno za dišućeg dvonošca. To probija hladnoća i vlaga sa zida iza koga, uporedo sa mnom, prolazi moj pravi život.


Dok ja živim tuđi, nekad lako, nekad jedva.
Kao senka, avet ili uragan. Za mnom ne ostaju tragovi. Ništa, osim zvuka.
I po koje reči...