Mamac za zaborav

Važno je da ostanemo bliski u vreme kada tektonski pokreti svesti otvore pukotine među nama.

Mi smo čestice univerzuma i ništa nije u našim rukama iako nas svest laže da jeste. Dobijamo jer smo na pravom mestu u pravo vreme, sa pravim znanjem i pravom energijom. U svakom drugom slučaju samo egzistiramo, što je teže nego da gubimo.

 

Važno je da ne zaboravimo da niko ne ume da čita misli. Reč je važna, malo odvojenog vremena, sitni činovi podrške, tragovi da smo tu. Bliskost najbrže splasne od uboda sumnje.

I niko, niko na svetu nije dužan da nas čeka. Sve da želi, vuku ga čeze života kroz širok šor, drumom bez povratka.

Ako ne odškrinemo pendžer i ne mahnemo, ostaćemo hlapeća senka ostarelog trenutka. Od rama za želju, do mamca za zaborav.