Ne umem sa ljudima

Ne mogu da kažem da sam dobar čovek.

Nemam ni čvrstih dokaza al verujte mi na reč.


Ima ljudi o koje sam se nehoteći ogrešila i nikakva izvinjenja nisu pomogla da oprostim sebi.

Ima i onih koje sam povredila vrlo svesno, čekajući svoj trenutak za naplatu starih dugova.

Uopšte mi nije žao. Ne praštam. Bilo koju vrstu izdaje, ili bar ono što je po mojim merilima izdaja.

Ne praštam licemerje. Ne praštam čestu i neobjašnjivu pojavu da me XY osobe uzmu na zub, tek onako, zato što postojim. Njima ne daj Bože da lek zavisi od mene!

Vazduh su i nema te situacije koja će ih opet materijalizovati u ljude.


Umem da reagujem ishitreno, samodestruktivna sam i svaka govna koja počnem da jedem, pojedem do zadnje mrvice. Umem da budem neopevan baksuz, tvrdoglavština i na svoju štetu, latentni sam depresivac i potpuno crno-bela u socijalnim odnosima.

Ne volim mnogo ljudi al one koje volim rado i svesno idealizujem.

Osim ako se ispostavi da lažu, da se foliraju ili da mi u lice govore jedno a iza leđa drugo.

Tada 200% ljubavi prelazi u 400% ravnodušnosti. Umem da mrzim, ali neću, tako sam odlučila.

U masi situacija kada je bilo:ja ili neko drugi, birala sam sebe. Par puta u životu nisam birala sebe i svakog puta sam se zajebala.

Kad mi neko ide na živce, piše mi na čelu. Ne umem sa ljudima, bar ne sa masom. 

Tako da, daleko sam od dobrog čoveka.


Al za dobrog čoveka, izistinski dobrog, mogu i da poginem.

Što me ne čini dobrom nego blesavom.

Nemam čvrstih dokaza al verujte mi na reč.