Fuck the money, please!

Jesam li vam već rekla da mrzim pare?
E, pa mrzim pare!
Smatram ih najvećim neprijateljem međuljudskih odnosa. Ako je nešto ubilo čoveka, to su pare. Novci naši nasušni!


Mere te prema parama. O, da, mere te, nemoj misliti da je bilo koja od mnoštva tvojih dobrih osobina teža od tvog novčanika! Čak i najbliže okruženje; vole te al te mere parama.
Koliko para imaš, toliko si sposoban.
Koliko para imaš, toliko si slobodan.
Koliko para imaš, toliko si i saplitan.



Meni pare služe da ja ne služim njima. Imala sam takav put da zarađujem od devetnaeste godine svoje parče ’leba, koje sam, zahvaljujući roditeljima, mogla da jedem sama. Pare su mi služile da plaćam cehove po kafanama za sebe i kolege s fakulteta. Zatim, da se udavim u garderobi koju sam besomučno kupovala jer svako ima svoju kič-boles’, a moja su krpice. Služile su mi da se isto osećam kad ih imam malo i kad ih imam mnogo.

Naučiš vremenom.

Uzgred, poslužile su i u svrhu razgranjavanja verovatno najlepšeg stava koji imam – pare ne služe ničemu ako ih ne potrošiš na lična zadovoljstva.



Onda nam se svima desio raspad srednje klase. Enormne pare u džepovima onih koji parama kupuju i stvari i ljude. Očajno malo u budžetima ljudi koji se parama mogu kupiti. Pošteno, od poštenja para nema. 
A poštenog čoveka bude sramota kad nema para.


Pare su mi oduzele mnoga kućna druženja, jer kad se ima vremena nema se para za sok i 200 gr kafe, a kako, bokte, u goste praznih ruku?! Godinama se satirem da ubedim drugare da mi ništa ne donose; hoću da vidim njih, ne njihovu kesu s ponudama. Oduzele su mi i vankućna druženja jer je, nažalost, prošlo vreme kad „uvek imaš 200 kinti za nes, jbg“. Nemaš, jbg! A sramota te što nemaš.



Treba platiti račune (npr. Internet zbog druženja na fejsbuku?!?), ’ranu, ćepi, hemiju...Opskrbiti decu, sebe, podmiriti škole i vrtiće, doliti benzin...i da ne nabrajam, već me neka muka spopada.
Mrzim pare jer su od ljudi napravile usamljenike.

Od devojaka – sponzoruše, od mladića- nesigurne i s pravom ljute, od žena – grabljivice, od muškaraca – ljigavce. 
Mrzim ih. Jer svim mitohondrijama mrzim cicije i grebatore a u besparnom vremenu takvi doživljavaju procvat jer ih je teško razlikovati od onih drugih, koji bi spiskali, al nemaju šta.
Ustvari, izrazito mrzim pare. Protiv njih se borim sedenjem u parku s drugaricama, šetanjem po keju, brojanjem talasa sa Kalemegdana, igranjem košarke u školskom dvorištu, trčanjem po kiši.
Borim se i time što verujem da još ima ljudi koji bi mi se u toj borbi pridružili, smejali se ili plakali, al ne zbog para. Niti od para. Niti, daleko bilo, za pare!