Zamalo ljubav

Bio jednom jedan grad uz reku. Mali, širokog centra i arhaičnih oboda.  
U njemu, melanholičan mladić velikih snova. Pitali su ga: „Ko si?“
Ćutao je, otkrivajući odgovor.
Pitali su ga :“Čiji si?“ Ćutao je : „Njen, al još ne znam ko je ona.“ Neki su ga čuli dok ćuti.
Nekima je bio prijatelj.

Bio jednom jedan grad uz dve reke. Veliki, uskih trgova i širokih oboda. U njemu, melanholična devojka velikih snova.

Pitali su je:“ Ko si?“ Govorila je svakome drugačije. Pitali su je:“ Čija si?“ Odgovarala je prkosno:“Svoja!“ Neki su znali da laže.

Nekima je bila prijatelj.

Desio se jednom suret u malom gradu uz reku. Neki njegovi prijatelji bili su i njeni. On je ćutao, ona je govorila. Ubrzo, on je progovorio, ona zaćutala.

Niko ih nije pitao al videlo se: njegova je. Njen je. Pomešali su velike snove, isplanirali pola budućeg života. Odabrali grad za život i imena za klince. Gledali su se i ponekad držali za ruke. Bili su premladi za bilo šta intimnije.


Bio jednom jedan rat. Kralj glupih ratova. Kraj velikih snova. Pitali su ih: „Znate li da se molite različitim bogovima?“

Rekao je:“ Ne, molimo se istom. Zove se Ljubav.“

Rekla je :“ Ne, molimo se istom. Zovu ga i Život.“

Kralj glupih ratova porazio je Život i zarobio Ljubav.

On je ostario za dva dana, u nekom rovu u koji su ga odvukli da brani tuđi san o srećnom porazu. Hteo ja da pogine.

Ona je tumarala velikim gradom uskih trgova, mrtvih očiju, ubijene sreće. Nisu joj rekli da je preživeo.


Bila jednom jedna zemlja iz snova u koju su ga odveli da se leči i ostane. Možda je i ozdravio, nije primetio. Ćutao je da ne bi pitao za nju.

I još jedna zemlja je bila, zemlja iz noćne more u kojoj je ostala da se bori. Glasno, urlajući. Niko ju nije čuo. Jednom je izgovorila njegovo ime. Rekli su joj da je živ. Ubili su je.

Rekla je:“ Doći ću! Ostaviću, promeniću, preplivaću, držaću te za ruku i biću srećna!“

Rekao je:“ Nemoj. Gledaću te, voleću te, izludeću te jer ćeš držati ruku koja ne može da te hrani. Mrzeću te što si jača. Ugušiću se ljubavlju koja mrzi. Ugušiću i tebe. Nemoj.“

Bilo jednom jedno ćutanje. I ostalo. On koji je izabrao da ne rizikuje, ona koja je prestala da veruje u bajke.

Ono što biva do današnjih dana je jednom godišnje:

„Kako si?“

„Dobro. Ti?“

„I ja sam dobro.“

Svi su dobro. Sve je dobro.

Bilo jednom jedno vreme, pa prošlo. I jedna zamalo pa ljubavna priča.