Imamo li srca?

Dugo razmišljam šta je to krucijalno što se izgubilo, pa smo generalno postali skloniji optužbama nego saosećanju, bez obzira na poplavu raznoraznih apela i konstatacija da treba negovati empatiju.

Shvatih.



Sve, ali sve "primamo k srcu". Na našu nesreću, uglavnom ono što kažu ili urade ljudi koji nam nisu u neposrednoj okolini, od njih nam ništa ne zavisi, niti njima od nas. Izgubila se širina.
Svest o tome da se svet ne vrti oko nas.

Totalna agresija narcisoizma.
Ne, ne odnosi se svaki post koji nam se ne dopada na nas. Nismo toliko bitni. Ne, onaj tamo nije baš nas hteo da uvredi, baš nama da spusti, baš nas da ponizi. Taj neko možda ne zna ni da postojimo, a kamoli kakav je naš život, šta nas boli, šta nas raduje, šta nas pogađa, šta nas diže. Prosto, ne zna.

Nismo toliko bitni.
Vrlo često sve to ne znaju ni oni najbliži koji bi trebalo da znaju, o čemu svedoče svakodnevne porodične tragedije, nasilja, raspadi prijateljstava, ogovaranje, laganje, prepucavanje.
A kad sve to svedemo na relaciju sa XY osobom za koju smo i mi XY osoba, zar nije logično da te relacije zapravo uopšte nema?
Zaigrali smo se, izmislili smo je.



Retko kome smo zanimljivi da baš nas hvali ili pljuje.

I zašto je toliko lakše zaključiti i poverovati na osnovu slučajnog poklapanja tuđeg mišljenja sa našom mukom, nego pitati, ili jednostavno, ustanoviti da nismo toliko bitni da bi baš svako i baš uvek mislio baš na nas. Baš mi je žao.

Izgubila se širina.
Nastupio je teror ego tripa: JA, JA, JA...MENI, MENI, MENI...O MENI, O MENI, O MENI...
Ne znam da li sve "primamo k srcu".
Mislim, gde nam je srce kad vlada ego?