(M)učenje

Svaki razgovor, svakojaka socio-litanija, svako ogovaranje i svaka javna beseda počinje s tim da su neki siroti ljudi bez: posla, stana, muža/žene, kučeta, mačeta, para i drugara, a završili su to i to na DRŽAVNOM fakultetu (apostrof na „državno“ sa sve dužinom, dugouzlaznim akcentom, znacima porekla i genitivnim znakom, u cilju prenaglašavanja diplome s kojom, realno, cipele možeš da obrišeš).


Znate li vi gde mi živimo?

Po kompleksima koje ispoljavamo, čini mi se da generalno pojma nemamo!
U državi gde, marksistički gledano, nema baze, pa kako da ima nadgradnje, aman?! Kakva kultura bez poljoprivrede? Kakve društvene nauke bez industrije? Kakav istoričar bez auto-mehaničara, aman na kvadrat?! Ko da plati neprofitabilne grane?
Ok, nisam izmislila toplu vodu ali imam potrebu da ukažem na sledeći problem:
Kao što je pretprošla generacija mantrala deci „Uči, da ne radiš!“, ove, sadašnje, uče decu da završavaju fakultete po svaku cenu! Na birou džudži oko 8 000 diplomiranih ekonomista i oko 5 000 pravnika. A di su oni koji se nisu evidentirali?! O diplomcima filozofskog i filološkog fakulteta i da ne govorimo! I sve bi to bilo sjajno, deca i treba da se obrazuju, samo da im se to još od pelena ne postavlja kao ultimativna paradigma za uspeh.
Šta dobijamo?
Gomilu nezadovoljnih, visokoobrazovanih ljudi koji ne mogu da nađu posao u struci pa su im zbog toga krivi svi: i oni koji treba da budu ali i oni koji samo egzistiraju u njihovim vidokruzima i ničim ih ne uznemiravaju. Ako imaš posao, odmah si neprijatelj nekome ko nema!
Ma nemoj mi kas’ti!


Sami smo, kao društvo, zakuvali atmosferu potcenjivanja zanimanja za koja ne treba fakultetska diploma.
„Fuj, ona je konobarica!“
„Bljak, on je vozač tramvaja!“
„Joj, šta će ti, on je mašin-bravar!“
A šta si ti, majstore? Šta znaš da napraviš, popraviš, proizvedeš, doprineseš? S rukama na dupetu i kuknjavom do Boga, potcenjuješ ljude koji pošteno i vrlo dobro rade mnoge poslove bez kojih ti ne bi mogao da svakodnevno funkcionišeš. Koga boli uvo što si gulio stolicu 4-5 godina i davao ispite, pa to je bila tvoja odluka! Ne mora sad čitava bliža i šira okolina da se zbog toga sklanja u stranu kad prolaziš. Da nisi patentirao nešto, smislio ekonomski plan za izvlačenje iz govana, otkrio Atlantidu, očistio maternji jezik od besmislenih dubleta? Nisi?! Šta onda hoćeš? Isti si kao još par hiljada nas, gulilaca stolica.


Da, treba da imaš posao.
Ne, u državi od koje samo još Žika Obretković nije oteo šta je mogao, ne možeš na keca da se zaposliš u struci.
Najtužniji način da bolesna nacija istruli naživo nisu obrazovani bez posla u struci već obrazovani koji se isfrustriraju jer ne rade u struci pa to nezadovoljstvo utkaju u sve ostale životne sfere. I tu ima logike.
Ali logike nema u tome što je danas sramota da dete uči za varioca, molera, stolara, trgovca, ratara, pekara, radnika u fabrici, rudara, kranistu ( i ta se zanimanja uče, inače). To znači da nije uspelo u životu, bokte!
A uspeo je onaj s diplomom, bez prebijene kinte, koji se na kraju proda nekoj stranci pa nam se svima kolektivno nakrši keve, jer je tako u mogućnosti.
Daleko sam od bilo kakvog stručnjaka al razmišljam autodidaktično, sa ovo malo zdravoseljačkog mozga: ako nema ko da obrađuje zemlju, šta će jesti onaj koji uređuje časopis? Ako nema ko da od sirovine napravi gotov tekstilni proizvod, šta će obući doktor nauka? Ako nema ko da popravi bojler, hoće li dipl. ing. da greje vodu na „smederevcu“ da bi se kupao?
Ako neko pošteno i kvalitetno radi umesto da bespotrebno i jalovo tupi, sme li da bude nepoštovan u društvu koje propada?
Kad i ako budemo kao pojedinci spustili noseve, možda ćemo imati izgleda da kao nacija podignemo glavu.